Haiku

Mala drvena kuća.Vatra pucketa.

Živim od snova.

Dodirujem usne hladnim prstima.

 45 47 0 N, 19 7 0 E

21112008

Alicante, te sueño!

(ili kako sam išla poslom na 33 sata u Španiju)

Probudila sam se. Jedva. Bilo je teško izvući se iz toplog kreveta, pošto je napolju nestrpljivo čekalo jedno prerano januarsko jutro. A čekao je i automobil. Pokušala sam da nastavim da spavam, ali brzo smo se našli na beogradskom aerodromu. I onda ono uzaludno čekanje od 2 sata. Za osobu koja je sklona kašnjenju, verovatno baš iz razloga smanjenja dosade, čekanje na zatvorenom nezanimljivom prostoru ranom zorom nije baš velika sreća.

I onda ono naglo ubrzanje pre nego što avion podigne svoj nos, onako uboraženo, ka nebu. Kao da kaže: Ovde sam ja glavni, nosim sve ove ljude u sebi...Dopada mi se ta brzina, to je prilika u kojoj je što brže dozvoljeno, pa mi se tako mala doza adrenalinske sreće ubaci u telo. Onda razmišljam koliko stvari o letenju ne znam i kako bih volela da znam da upravljam avionom. Verovatno postoji neki kurs koji završiš ili ideš na neku obuku... I onda kad postaneš bogat, kupiš sebi neki aviončić. Znam da ima negde na Čeneju tako nešto. Mogla bih da se raspitam. Bilo bi zgodno imati pored B kategorije i neku avionsku.

Misli mi ponovo odlete u visinu. Kako onda pilot zna putanje? Sigurno postoji sistem, ali ja sam već zamislila uputstva dispečera: Skrenite levo kod velikog oblaka... I onda sledeći dan oblak više nije tu...Na nebu nema semafora, nema puteva...Samo prostranstvo i horizont.

Minhen – bilo je potrebno samo presesti na drugi let. Nema čekanja, samo dovoljno vremena za pronalaženje odgovarajuće kapije.

A onda još dva sata u raju. Stalno sedim do prozora, ponekad mi sunce ide u oči, ali let je miran i posmatranje paperjastih oblaka opušta. Čudno je kako me nije strah i zamišljam da bi baš bila avantura sesti na neki od belih paperjastih oblaka. Sve izgleda kao potpuno drugačiji svet, neovozemaljski, nestvaran – belo i magličasto prostranstvo koje se ogleda u čistom, plavom sunčanom nebu.

Aerodrom u Barseloni je lep i velik, kao futuristički grad za sebe. Podovi koji škripe, carstvo kupovine, restorančića i kafea. Imam let tek za šest sati i sasvim dovoljno vremena da upoznam aerodrom. Uzimam mapu. Naravno. Moj fetiš. Usput zavirujem u prodavnice – ima zanimljivih stvari koje bi bilo lepo imati. Ali sve to nije važno. To su samo stvari koje ponekad menjamo za novac.

Pokušavam da pronađem restorančić u kome bih prezalogajila neki tapas. (Nije li po tome poznata Španija? Pa čak i ako je na aerodromu...). Sedam za sto, a konobar je pomalo razočaran što ne želim ništa da pijem. Naručujem salatu i krokete. Dobijam tačno ono što mi treba – sveže povrće: zelenu salatu, rotkvice, artičoke, palmino srce, par kolutova barenog jajeta i još nešto gorko što nemam pojma šta je, ali se uklapa sa svim navedenim sastojcima. Kroketi - ukusni i topli. Pokušavam da se setim kako se na španskom kaže: Želela bih da platim, pa zahvaljujući jednoj flamenko pesmi, izgovaram:  Puedo pagar i objašnjavam na pokušaju španskog kako sam zaboravila koji je pravi izraz za to na španskom. Saznajem da bi me Španci savršeno ovako razumeli, ali da se ipak kaže La cuenta, porfavor.

Mmm. A sada sladoled. Pronalazim vrata i izlazim u nekakav prostor na otvorenom koji je verovatno namenjen prvenstveno pušačima. Ja ga koristim u druge svrhe. Januar u kratkim rukavima, naočarima za sunce i sladoledom u ruci. Bila sam na kratko vreme kao gušter – pružila sam se na klupi i upijala nešto što stvara vitamin D. Taman dovoljno da ne pocrvenim i da mi nije potrebna krema za sunce. Pored mene, žbunići lavande. Otkidam jedan listić i mirišem. Ovo je san. Pre samo pola dana, ustala sam iz toplog kreveta u hladnu januarsku zoru. Odlučujem da poradim na tome da bar neko vreme živim u Španiji. Ljudi su srećniji na suncu.

Još vremena. Shvatam zašto su prodavnice postavljene na aerodrom – pružiti ljudima zanimaciju u vreme dosade između letova. Zanimljiva logika potrošačkog društva. Nailazim na prodavnicu dečije odeće. Dalje mi se gubi put...I ne daju mi pundravci mira, šećkajući prolazim kroz vrata koja vode ka izlazu, pa tek kada sam se okrenula, shvatam da ću ponovo morati da prođem pored obezbeđenja i po ko zna koji put vadim laptop, kozmetiku iz kofera, skidam čizme, narukvicu i lančić. Pitam se da li nekome nešto pronađu. Autoritet u meni ne izaziva strah, ali prođe mi kroz glavu: Šta ako mi je neko podmetnuo neke supstance dok nisam bila pažljiva? Mnogo akcionih i detektivskih filmova.

Ulazim u avion i govorim sebi da sve što nisam kupila, kupiću u povratku ili neću nikad kupiti. Nebitno.

Opet nebo po treći put danas. Prelepo. Uživam. Let mi brzo prolazi.

Kada smo sleteli na osnovu domaćeg jezika prepoznajem kolege koji su krenuli na isti sastanak u Alikante, prilazim im i dogovaramo se da uzmemo taksi do hotela.

Stižemo do kampusa, gde se nalazi i Villauniversitaria u kojoj smo smešteni. Mrak je pa ne mogu da osmotrim okolinu, ali po mirisu u vazduhu predosećam da ću se radovati sutrašnjem danu.

Koleginica i ja odlučujemo da odemo zajedno do grada i potražimo neki restorančić gde bismo mogli da večeramo. Tako i bi. Uzimamo taksi da ne bismo gubile vreme i za 15ak minuta smo na ulici La Rambla koja je jedna od glavnih ulica u starom gradu. Pokušavamo da nađemo neki sladak restorančić i usput saznajem da je ona alergična na pšenicu i da baš ne jede sve. Ja sam priličan svaštojed, ali uvek bih radnije probala nešto što je tradiocionalno u mestu u kome se nalazim. I tako sedamo u restorančić koji obećava da nudi i ono što ona hoće i ono što ja volim. Šunke vise na sve strane, a moja paelja sa morskim plodovima i nije tako ukusna kao što sam očekivala. Kod nas u tapas-baru u Novom Sadu mi se više sviđa.

Ali je zato univerzitetski kampus savršenstvo. Unutar lavirinta zgrada moderne arhitekture, nalaze se zelene površine sa ogromnim kaktusima, vrt narandži i mandarina koje su gotovo nestvarno postavljene i grupisane na granama drveća, a čija boja uveseljava lica studenata i profesora koji prolaze tuda. Pitam se ponekada da li su svesni šta imaju. Sa druge strane, da li smo mi svesni šta imamo? Ili šta bismo mogli imati?

Nedaleko je ružičnjak gde male crvene nežne glavice promaljaju svoje latice, a miris morske borovine čini da jednostavno želim da ostanem tu što duže svim svojim plućima i srcem. Šetajući, malo-malo naiđem na neki fontanicu, vodoskok, ili samo čujem kako osvežavajući zvuk vode dopire od nekud. Moj mozak već osmišljava planove: da upišem doktorske studije ovde? ili da odem na neku razmenu univerzitetskog administrativnog osoblja?

Sastanak je tekao kao što je i bilo planirano. Taman dovoljno vremena da pronađem tu flamenko radnju.

Pošto volim da isprobam što različitije načine prevoza, na red je došao i gradski autobus. Od ljubaznog studenta na stanici saznajem da kartu mogu kupiti u autobusu. Ulice su sve uže i uže kako se približavamo starom gradu i luci. Silazim kod pijace, koja nažalost, nije otvorena, pošto je radni dan popodne. Kažem sebi da je to još jedan od razloga zbog kojih bih se vratila u Alikante.

Ispostavlja se da se prodavnica flamenko opreme, čije sam podatke pronašla na internetu, odavno odselila sa te adrese, ali ljubazni prodavac na svakodnevnom španskom koji se trudim da što više upijem i razumem (ipak od toga zavisi da li ću uspeti da donesem kući lepeze i kastanjete, a ko zna šta još nađem) objašnjava da se nedaleko nalazi još neka prodavnica u kojoj ima flamenko opreme. Vuče me za rukav i izvodi na sred puta uske ulice u kojoj se nalazimo ne bi li mi objasnio kuda treba da idem.

Po zidovima, po plafonu, svuda nešto visi. Tu su maske, suknje, haljine, materijali, cipele, razni rekviziti za predstave i plesove. Žena srednjih godina za pultom pita kako može da pomogne, a kada joj kažem da bih da pogledam kastanjete, šalje starog gospodina deku da mi pokaže kakve modele imaju, pošto ulazi još jedna mušterija. Deka puževom brzinom odlazi do police i vadi sve primerke kastanjeta koje nude u prodavnici. Mnogo je simpatičan, kao da sam se odjednom našla u nekom filmu od pre 20ak godina. Uzimam jedan par da isprobam, pa zatim sledeći, pa sledeći. Deka je za to vreme već vratio u kutiju i uredno složio onaj prvi čiji sam zvuk isprobala. Mislim se, deko, nisi ti sa mnom nikada išao u šoping. I uz smešak ponovo otvaram uzaludno spakovane kastanjete. Moje biranje i isprobavanje uvek traje. Volim da pipkam, pitam i mirišem. Rukom polako ispisuje račun, ruke mu podrhtavaju od starosti, a ja zadovoljno uzimam kesu sa robom: lepeze, kastanjete i crna duga suknja sa karnerima. Sreća. Čude se kako to da neko sa toliko entuzijazma kupuje opremu za flemenko.

Žurim prema moru da pipnem slanu vodu dok sunce potpuno ne zađe. Sumrak se kao magla spušta ulicama grada, zgrade dobijaju tajnovite senke, palme dobijaju nove oblike živih bića raščupane kose. Spazim mali trg sa fontanom u sredini i potpuno omađijana usporavam korak, lako odlepljujem stopala od kamene izglančane podloge. Plaza Gabriel Miró. Čujem žubor vode koji smiruje i podižem pogled ka krošnji ogromnih fikusa koji zaštitnički čuvaju fontanu i ljude koji se nalaze na trgu. Divna, čarobna, debela stabla fikusa lagano i nežno rastežu se daleko od zemlje do listova krošnji. Sve me podesća na film Avatar. Dišem, upijam i uživam. Mesta na svetu kao što je ovo znaju da učine da vreme uspori. Sa stabala se spuštaju lijane koje sanjaju da dotaknu zemlju i podupru svod drveta. Prilazim i stavljam ruku na glatko stablo. Svet je tu.

Kod kazina koji blješti i velikog restorana drvenog broda, nalazim se sa Davidom, drugarom sa Kaučsurfinga koga sam kontaktirala par dana pre puta. Odmah lako uspostavljam komunikaciju, sve se razumemo i krećemo do plaže koja je u blizini. Prolazeći pored luke, David mi objašnjava da ni on ne zna pravi razlog zbog koga su postavili statuu surfera Ikara kod stepenica na ulasku u more. Oboje se začuđeno gledamo i on obećava da će pokušati da sazna.

Plaža je sitno peščana, zvezde se svetlucaju na tamnom nebu, a more šalje bele penušave talase da povremeno napoje pesak na obali. I dalje ne mogu da verujem da je januar i da se šećkam u laganoj jakni i jesenjim čizmama po plaži. Opet pokušavam da smislim način na koji bih mogla da sačuvam i ponesem taj sveži omamljujući miris mora sa sobom. Uvek sa sobom. Umesto toga, uzimam kamenčić. David mi objašnjava da predaje deci fizičko, da je sportista i da često dolazi da pliva u moru. Govori mi i da je pre neki dan plivao. Vrtim glavu pokušavajući da se osvestim i da vidim da li je to stvarno bilo, ponavaljam njegove reči da vidim da li sam dobro razumela. Užasno mu zavidim.

Rešimo da krenemo prema gradu, kažem mu da bih želela da se popnem na dvorac Santa Barbare, ali David predlaže da je bolje da se popnemo do pola, pošto je prolaz do dvorca zatvoren noću. Ja sam već doživela ekstazu šetajući gradom i sad mi je sve dobro i sve što je novo prihvatam. Penjemo se stepenicama prelepim uličicama, naiđemo na par ljudi, po koja maca mjaukne i krene da pomazi svojim krznatim telom zid. Stanovi su mali, niski, zgužvani jedan pored drugog, jedan iznad drugog, na više nivoa. Čujem ljude u kućama kako pričaju, zavirujem kroz otškrinute prozore. Ispred stanova su saksije sa cvećem koje buja i kao da želi da izađe iz svojih saksija koliko pruža pregršt listova, cvetova i stabljika. Dolazimo do nekih vrata od stanova na kojima pišu nazivi kuća: Villa Isabel, Casita de Nerea  y Roman.  Preslatko je. Majušno i bajkovito. Sa druge strane se pruža pogled ka gradu – prostrana tamna površina – more i more načičkanih zgrada, kuća, kupola bazilike i par visokih modernih zgrada koje smetaju i štrče. David i ja se slažemo da bismo ih smesta porušili.

Pitam ga zašto se kuća na uglu ulica na mapi zove Kuća veštica, kaže da prvi put čuje za to i slažemo se da je to sledeća destinacija na našoj putanji. Dolazimo do velike lepe kuće nekog mešanog stila koji bih sigurno prepoznala da se malo bolje razumem u arhitekturu. Ispostavlja se da je to sada javna zgrada, smeštaj organizacija i jedne knjižare u prizemlju. Pitamo čuvara zašto je naziv zgrade Casa de las brujas. On počinje da nam priča legendu na španskom i ja opet uključujem sve svoje sposobnosti razumevanja jezika – izvlačim značenje reči iz lekcija sa časova španskog iz malog mozga, a sa lakoćom čitam pokrete tela, gestikulaciju lica i intonaciju glasa. Naime, legenda kaže da je u toj kući živeo neki bogati doktor kod koga je ponekada radila neka žena koja je stalno nosila crno i imala je povezanu crnu maramu oko glave, a deca, kao deca, koja su se igrala na ulici su počeli da je zovu vešticom. Nekoliko godina kasnije, dete koje je živelo u toj kući je nastradalo u padu sa stepenica i od tada se smatra da tu kuću uhode duhovi veštica. Tako je naziv nastao i ostao. Inače, nisam videla ni jednu vešticu, ali je jedna crna mačka istrčala iza čoška i pored nas.

Slažemo se da je noć potrebno i zaliti. David me vodi u ušuškanu čajdžinicu u starom delu grada, a konobar nam donosi meni sa gomilom vrsta čajeva. Narednih pola sata biramo koji ćemo da poručimo. Rešim da uzmem neki sa začinima u kome ima i cimeta. I u Španiji mora biti cimet. Muzika je opuštajuća, u zidu žubori fontanica, a miris čaja i indijskih štapića šunja se kroz kafe. Pričamo o prijateljima, životnoj filozofiji, ograničenosti i paradoksima društva u kome živimo.

U povratku do taksi stajališta, stajemo kod Plaza de toros gde se nalazi i Muzej borbe sa bikovima koji, naravno, u ovo doba noći već uveliko spava. Još jedna od mnogih stvari u Alikanteu koje ostavljam za sledeći put. Tu su i bikovi od metala koji razjareno beže pod bičem toreadora iza. Sve pod senkama izgleda mnogo stvarnije i pokretljivije.

Pozdravljam se sa Davidom, zahvaljujem mu se na gostoprimstvu i pozivam ga da svakako dođe u Srbiju.

Alarm se uvek prerano oglašava. Još jedno čekanje, dremkanje na aerodromu, novo poletanje. Gledam kroz prozor, po običaju pijem jutarnji zeleni čaj, ali ovog puta omađijana duginim bojama horizonta planete Zemlje koju Sunce budi za novi dan. Nekoliko hiljada metara u vazduhu gore na nebu. Zaboravljam na ranojutarnji alarm, sve opraštam i divim se nezemaljskom prizoru koji bi lako mogao da bude i raj. Vreme se opet usporava i osećam se slobodno, bezbrižno, veličanstveno, bez straha, puna ljubavi prema svemu što je Priroda stvorila.

Onda se promaljaju Alpi! Izgledaju kao uveličan šlag sa torte, onako kad ga namestiš pokretima noža ka gore. Čini se ukusno, ili samo nisam dovoljno ručala.

Alicante (Alikante) je grad na istočnoj obali Španije, mediteranska luka osnovana 324. godine pre nove ere. Prema podacima iz 2011. godine, ima 334.329 stanovnika i drži status drugog po veličini grada u regionu Valensije. Prostire se na površini od 201.27 km². Temperatura tokom januara varira od 16,8 °C do 6,2 °C,  a u avgustu između 30,6 °C i 20,4 °C. Prosečna godišnja temperatura iznosi 17,8 °C.

Za mene, to nije grad. To su podaci. Za mene je Alikante još nedovoljno istražen morski gradić. Mirišljav, sunčan i bajkovit. Grad u koji treba da se vratim.

Budim se u Novm Sadu, razgrćem zavesu – beli se sneg i pahulje lagano dodiruju tlo. Minus jedan je, prethodnu noć sam šetala i mirisala more. 

visit: www.couchsurfing.org

38 20 43 N, 0 28 59 W - 48 8 0 N, 11 34 0 E

26012012

Vesti u ponoć

O nesrećama, o ratovima,

O gladi, o porezima,

O miru, o pasošima,

O kaznama, o tučama,

O pobedama, o porazima,

O vremenskim nepogodama…

Oni pišu. Čitaju. Viču.

Pitam se…Dokle tako?

Otvori prozor.

Pogledaj nebo kako raste.

Namigni zvezdama.

Ono što postoji u tebi,

Postoji i u meni.

listen to: Zenzile. Smell the Roses

45 15 0 N, 19 51 0 E

004508102009

Kesa

Gotovo uvek se pitam šta je to što nas pokreće?

Ponekada letim.i onda mi je lepo.vinem se daleeeko...visoko iznad drveća, krovova kuća i putevi postanu samo linije.da.onda sam živa.osetim kako me pokreće, miluje.krećem se u njegovom ritmu.moćna sam.ali onda me nešto zaustavi.zarobi me.i ponekada ostanem da čamim na jednom mestu duugo.dugo.a najgore je što silno pokušava da me izbavi.njegova želja se bori sa snagom moje prepreke.on je moj prijatelj.poštujem ga.i volim ga jer uvek ima strpljenja za mene.

Sa druge strane, nekada samo padnem.vučem se po površini.gaze me.čepaju me.šutaju.udaraju...a njega tada nema.nedostaje mi. i znam da to nije zato što ne želi da mi pomogne, ili da se igra sa mnom.zauzet je i na drugim delovima sveta.znam da ima mnogih koji su kao ja, samo razlicitih boja: roze, plave, zelene, žute, providne.i njima je potreban isto toliko.

Najgore je kada upadnem u vodu.onda sam nemoćna potpuno.i protiv svoje volje uništavam one koji nisu ništa zgrešili...tada, i on je nemoćan.ne može nikako da mi pomogne.zarobljena sam.zalepljena.i žao mi je svih kojima nanesem zlo.ali, to nije mojom krivicom...

Znam da je uvek najlakše optuziti druge za sve probleme koje smo ustvari sami stvorili, ali ovo nije takav slučaj. zaista nisam kriva što me bacaju nemarno, nepostujući zakone prirode, što me razvlače, kidaju.ali moja fizička bol je neuporedivo manja od moje boli koju prouzrokuje sažaljenje i tuga prema onima koji tako nemilosrdno postupaju sa mnom. mnogi od njih nisu ni svesni da ustvari takvim postupcima prema meni uništavaju sebe.jer, takvi kao ja mogu da služe dugo ako se pravilno koriste.mi imamo mogućnost reinkarnacije.i ne samo to. u zavisnosti od okruženja, mozemo da budemo mali, da se slupčamo i zgrčimo.a možemo da budemo i veliki i pravi. međutim, čini mi se da se tome u današnje vreme posvećuje jako malo pažnje. u većini slučajeva nas samo iskoriste i odbace ne razmišljajući da ćemo im možda zatrebati kasnije.računaju, ima nas puno, zasto bi nas čuvali kada nas ima na milione, na milijarde, i jos na puuuno više...naći će sutra neku drugu.

Nisam posesivna, niti se vezujem za nekoga ko me koristi.sve je to u redu.nema emocija.uživam da sam korisna.jedino što ne volim je da me tako olako bace, kada znam da još mogu nekome da koristim. i ne volim kada ne razmišljaju...ponekada se upetljam nekome oko nogu pokušavajući da ga nateram da obrati pažnju na mene i na to koliko posledice mogu nekada da budu ozbiljne.ali ne mogu da se borim protiv toga svega sama. sve to je u njihovim rukama.jednostavno njihova odgovornost. oni nas prave, i pretpostavljam da oni i imaju pravo na sve...samo mi je, kažem, žao što ne vide da uništavaju sebe same pošto ne znaju da se ophode prema nama sa razumevanjem... 

Jedino što me teši je da mogu da letim samo kada me iskoriste i ostave. jer kada letim, uživam.slobodna sam.mogu da se igram.mogu da vidim svet, da putujem i pređem kilometre u jednom danu...

watch: this & this

45 15 0 N, 19 51 0 E

005503022009