unpublished obituary

Nema kraja ni početka

Ispod kamena, miris lipe.

Pišeš po oblaku, kovitlaš šuškavo lišće

I sa leptirićima se igraš.

Na telo ličiš, u mislima stojiš.

45 15 33 N 19 49 45 E
062016

3 for france

24h in November

Dolazim meko. Neposlušno. Neprimento.

Kao povetarac što mrsi kosu.

Provlačim se polako iz daljine,

uvlačim se pod kožu i tečem kroz vene.

Čista i prazna.

Kao jezero - da od mene praviš reku.

Kao osmeh - da me podeliš.

Kao jutro plavo - da me naučiš.

Kao ljubav - da me zavoliš.

45 15 33 N 19 49 45 E

234820102015

128roote980

I don’t know why,

but my soul loves your soul.

If you lead the way,

I will follow.

If you put your lips on mine,

I will wrap myself around you.

If you climb higher,

I will take your hand and join.

If you dance,

I will dance with you.

If you smile,

I will smile back.

If you wish,

I will sing to you.

But if you stop,

I will not understand.

43 31 52 N 5 27 14 E

175314112015

1415km=295h

This is what no money can buy.

And you even turned around at the airport goodbye.

To this day, you go everywhere with me leaving

an invisible trace of a thread lost in some other parallel world that might have been ours.

43 41 45 N 7 16 17 E

181608122016

Equation

And then we just let our hands go…At first it felt as the warmth of the palms is still there, but then it started slowly to be cooler, and cooler… Wherever I go, I think of him. Sometimes I even dream. What does he to? Climbs mountain peaks, that’s what he does. Far away, but still close to my soul. I wonder if our invisible bonds can still be felt by both of us. Thin as they may be. Intertwined. Knots-full of our travels and wanderings. My impatience swaps with sadness and melancholy this time. Things I can’t affect. An avalanche of emotions… Hope the spring will melt whatever snow there might have been left...

45 15 0 N, 19 51 0 E

225107032016

listen to this

Koliko je teška torba?

stigli smo. opet. negde. pogledala sam se u ogledalo, popravila šminku i namestila maramu. daleko smo. osetila sam snažan miris toaleta. napolju ima mnogo ljudi. čekaju kao i mi.  

zakasnila sam pet minuta. sledeći autobus je tek za sat vremena. sedim na nekoj velikoj betonskoj žardinjeri kod stanice i čekam. ovde ih nema, ali su svuda okolo stanice. leže, spavaju, čitaju, jedu, šetaju, deca trčkaraju. strašno mi je. baš mi je strašno. 

sedam zajedno sa svima iz porodice na neku veliku betonsku žardinjeru. brat i sestra hoće u toalet. otac im daje nešto para. dva novčića. pokušavamo da shvatimo da li su to centi ili lokalni novac. beba plače. 

došla je jedna veća porodica i sela pored. izgledaju kao da su sada stigli. zbunjena sam i počinjem da se smešim. majka uzvraća osmeh. razmišljam šta mogu da uradim. 

pored sedi neka devojka. možda mojih godina. gledam je. tako izgleda spokojno. smeši nam se. gleda u nas i ne skreće pogled. 

pitam odakle su. ne znaju engleski, ali kažu da su iz armenije. nisam najbolje razumela pa ponavljam, armenije? ne, irana. irana. aha, klimam glavu. razmišljam šta bi ih još pitala. u drugim prilikama bih rekla, a iran, lepo, imamo mi saradnju sa iranom. a sada ne znam. ne znam kako da reagujem. zbunjena sam. ne znam kako da pomognem. malko dalje je malecna beba. plače. 

pita oca odakle smo i kada smo stigli. ne razumem najbolje. a i ne trudim se da razumem. ona ne razume. plače mi se kada vidim kako nas gleda i ispituje nas da li ostajemo ovde ili idemo dalje. čuje se beba kako plače. 

ne znam sta da radim. otvaram torbu. gledam šta imam u njoj. šta od toga bi bi bilo korisno da im dam. tu su sve stvari koje mi trebaju - neseser sa sitnicama, maramicom, žvakom, stikom…lepeza. marama. voda. novčanik. nemam nikakvu hranu. olovke. mapa grada. 

čekamo. gledam okolo. nemam volje ni da upoznajem ovaj grad. ove ljude. hoću sve da zaboravim. kako smo u opšte došli dovde? gleda u torbu. vraćaju se iz toaleta. nemaju dovoljno lokalnih novaca. brojimo siću. razdvajamo novčiće. 

oni imaju rančeve. neko veće neko manje. imaju udobne patike. ne bih rekla da nemaju novce. jedna veća obična porodica. ne znam odakle su. zašto bi dolazili iz irana? da li ljudi iz irana dolaze u evropu? 

toplo je. beba i dalje plače. zabrinuta sam. užasno sam zabrinuta. toliko da ne mogu da razmišljamo tome. najstarija sam sestra, najodgovornija sam, znam nešto engleskog i mogu da se sporazumevam. od mene očekuju to. volim ih. mnogo. kako smo došli dovde?

sigurno su koristili te rančeve za neka putovanja. proputovanja. po toplim brdima mesopotamije. jako je toplo i beba plače. skidaju joj pelene, sva je bila zamotana u neku tkaninu. ljuljuškaju je, ali ne pomaže. pokušavaju. svašta pokušavaju. 

ne mogu ni da mislim. prazna mi je glava, a misli su mi teške. ona nam se i dalje smeška. i nema pojma. zašto nam se ovo dešava?

uopšte nemam ništa korisno u torbi. nemam ništa da im dam, osim novca. a ne znam da li im novac uopšte treba, da li bi ih time uvredila, povredila. nisu prosjaci. isti su ljudi kao i mi svi ostali. apsolutno ne znam kako da pomognem. to je frustirajuće. beba plače. razmišljam da im dam maramu. od prijatnog je materijala, ali vidim da imaju neku benkicu laganu. smeškam im se. uzvraćaju osmehom. pokušavam da im pogledom kažem da će sve biti u redu. da će otići, naći neki dom negde. da će sve biti u redu. mora biti u redu. plače mi se. 

još uvek čekamo. pokidala sam nokat i zamotala sam prst u flaster. ali više mi ništa nije važno. sve smo ostavili. imam samo malo odeće u torbi, kozmetike, sandale. ne znam ni šta sam ponela više. ne znam ni da li mi to treba. za šta? dolaze još ljudi. 

odnekud ljudi počinju da dolaze. deca, stariji, svi sa sličnim rančevima. deca trčkaraju. penju se na par stepenica, pa na spust. smeju se. gde god da su nađu put za igru. smeju se. devojčica traži od mame da joj otkine listić sa grane. nosi ga do spusta i stavlja dole. seda na njega i želi da se spusti. da ne isprlja helankice. da se ne isprlja. bože. plače mi se. 

dolazi momak sa kartama. svima nam deli. pokušavam da pronađem mesto na koje treba da idemo na mapi na mobilnom. gubi mi se signal. izgleda da svi ovi ljudi koji su stigli kasnije idu sa nama. više mi ništa nije važno. gledam porodicu. majka joj se smeška. otac ustaje i kreće za ostalimo. vičemo mu da nije još naš red. čekaj. 

neću da plačem. želim da ih zagrlim. da im kažem da će sve biti u redu. da im pomognem. nekako. kako? zbunjena sam. nemoćna sam. grlo mi se steže. 

zvoni mi telefon. čekaj. mi ćemo malo posle. toplo je. ali ništa ne osetim. gledam okolo. kako smo stigli dovde? kuda ćemo? ustajemo. na nas je red da pođemo. 

ustaju da idu. ne znam šta da radim. ustajem i ja. kako sada da ih zagrlim. tako sve redom. kao majka tereza. ne verujem da im je do toga. ne znam šta da radim. uskoro mi kreće autobus. bolje da krenem. jako mi je teško. želim nekako da im pomognem, a ne znam kako. kako a da ih ne povredim? osećam se potpuno nemoćno. užasno mi je. njima je užasno. biće sve ok. mora biti ok. mora biti ok. mora biti ok. 

uzimamo torbe. sve naše torbe. sve što smo poneli. sve što imamo. to je sve što imamo. sav naš život. beba plače i dalje. 

uzimam torbu. sve što sam ponela. a malo toga mi za život u stvari i treba. jedna njihova torba kao moje tri. četiri. gledam za njima. ne mogu da odem a da ništa ne uradim. a ne znam šta. bebica i dalje plače. toplo joj je. menjaju joj pelene. 

idemo. negde dalje. kuda? ne znam. dalje. dalje od svega. 

odlazim. strašno mi je. nisam uspela nikako da im pomognem. samo da im se smešim. da pokušam da im kažem da su ovde ok. da je ok. da nije sramota. da pokušavam da ih razumem. da pomognem. nešto da uradim. da su ljudi. kao i ja. kao i mi. kao svi. da nisu to zaslužili. šta će biti sa njima? strašno mi je. mora biti ok. biće ok. mora biti. 

44 49 N 20 28 E - 45 15 N 19 51 E 

201611082015

Tu

I least think of you when you are near,

but not here.

I perish the thoughts, let them be gone with the wind

and whirls of unspoken whispers, on air spinned.

I let the reality awaken my daydreaming on purpose,

to involve my mind wholeheartedly, for protection porous.

I slide down away from the wind caressing my skin and hair,

thinking it was you, in despair.

I empty the cup of my soul wherever I can,

half-spill my glass of wine, sure it was just a span.  

Probudim se raščupana u sred dana,

pregršt osećanja nedoživljenih, a proživljenih.

45 15 0 N, 19 51 0 E

210506082015

Listen to: yourself

Evo još jedna o tebi

Zbog tebe sanjam

Zbog tebe hodam što dalje

Zbog tebe prosipam

Zbog tebe te tražim

Zbog tebe se ne budim pored tebe

Zbog tebe trčim

Zbog tebe se igram

Zbog tebe se smejem i smešim

Zbog tebe nerviram samu sebe

Zbog tebe sam zbunjena

Zbog tebe se kajem

Zbog tebe pišem

Zbog tebe te ne vidim

Zbog tebe i hoću i neću

Zbog tebe te ne zovem

Zbog tebe ćutim o tebi

Zbog tebe te volim

45 15 0 N, 19 51 0 E

200302012010

So long

So long, stranger

You pass me, gently brushing my shoulder

Whirl the wind in my hair

Where’re those shoes taking you?

So long, traveller

Roads empty sometimes full

Our eyes meet just enough to understand

the sand in our shoes

Where’re your cravings taking you?

So long, lover

Your kisses like silky marks on my skin melting in

Leave for good and always return

our life-crevices

Where’s your heart taking you?

So long, you

Hungry-minded human-slavery bonded

Bird of dust ocean dweller

Where’s your soul taking you?

45 15 0 N, 19 51 0 E

212813032015

listen to Andreya Triana - Just the way it goes