Bilo bi lepo kad bi ovo sve išlo uz kafu. Magnolije su u punom cvatu, gledaju se latice koja će prva da otpadne. Tapše se lekarima sa terasa u 8 uveče, a preko dana, sunce plavi nebo. A mi verno dezinfikujemo kvake, nosimo maske, peremo ruke.
A, ne, ne. Ne radi se o tome.
Planeta je bolesna, a mi smo virus. Koji treba smiriti, izolovati u karantin. Da se (p)ogledamo - ko smo, šta radimo, kuda smo to krenuli. To je, kažu, korona.
Od jutra do mraka, jurimo. Trčimo da vozimo decu u vrtić, školu, pa na posao, pa tamo buljimo u one kompjutere, gledamo da se nikome ne zamerimo, ni svesni kada je prošlo svo to vreme, ni šta smo tačno uradili, a kamoli postigli. Ručamo s nogu ili u kancelariji, pa onda obrok sa decom, drugi, pravi ručak, ili kako se to već zove, koji smo skuvale ko zna kad. U ponoć juče, ili iz zamrzivača, ili baba poslala. Onda da provedemo neko vreme sa porodicom - kvalitetno. Ili da nešto spremimo - uključimo mašinu za veš, sklonimo, prostremo, operemo sudove, ispeglamo bar za sutra, prošetamo psa, smejemo se. Ili se sa nekim vidimo. Samo planiramo, nikad da se obistine te kafe. Mogli bi se videti...Ili da odmorimo. Samo da odmorimo. Sutra će se stvari same od sebe rešiti. A onda uveče u 8 Dnevnik. Gledamo šta je Neko Drugi danas uradio i kako će to da utiče na nas. Pa onda opet ekran. Telefon, konačno da se posvetimo i društvenom životu. Kad pre prođe ponoć, alarm budi za posao i pozdrav suncu.
Kako sve to izgleda onima sa druge planete? Onim malima, što sa nama peru sudove, što uče da broje do 5, što hoće sami, što prohodavaju… Oni će se prilagoditi. I postaće mi.
Zato nas Zemlja i pita ko smo. Kuda idemo.
Sad pauza. Da se posvetimo porodici. Životu. Dečijem treptaju. Ne uz telefon na igralištu, nego uz dete. Ne na poslu uz šefa, nego uz opšte dobro.
Da mirno spavamo, da se volimo.
Jednom u 20h ležimo i uspavljujemo se. Odjednom aplauz nepoznatog porekla. Gleda me zbunjeno. Milsim, evo bojkotuje se Dnevnik, počinje lupanje u šerpe. Kad ono, posle saznam da se tapše medicinskim radnicima. Hej, pa njima treba stalno da se tapše, pomislim, a ne samo po ramenu. I ne samo da se tapše, da im se omoguće pristojni uslovi za rad, da se ulaže u zdravstvo, ne samo opremom, nego mentalitetom. Bolnica mi je kao druga kuće, volela sam da kažem. A u stvari, nedavno sam shvatila da sam zaista provela prvih 8 meseci svog prenatalnog života u bolnici. A onda posle sam po somborskoj vozala rolere. E, pa tapšemo i mi uz večeru...Ali svako veče. Pogleda me radoznalo, a ja joj kažem, tapšu ljudi. Ponovi, judi. Da, ljudi.
Biti domaćica je full-time job. Znala sam to i ranije, al sad evo potvrde. Kuća u prethodnih godinu i po nikad čistija. Usavršavam kulinarske sposobnosti, a napolju sneg veje. Druga polovina marta. Sve je procvetalo, a onda se zaledilo.
Svi se tresu, za Zagreb još više. Neverovatno. Neko je napisao da je gledao film o pandemiji i još zemljotresu, dao bi ocenu 3/10 na IMDB. A onda još i sneg.
Nismo išli da se sankamo, brzo se otopio. Samo smo šljapkali po baricama, pipkali sneg rukicama, gledali kroz prozor kako pada paperje. A prvo sam mislila da komšija sa sprata iznad trese tepihe sa terase…
Njoj je veselo. Mi smo kod kuće, igramo se, spremamo, peremo sudove, kuvamo, pišemo, čitamo. Ona uživa. A i mi u tome.
Kome je teško, teško mu je sa sobom samim i sa ukućanima. Da se, nedajbože, nikom ništa ne desi, treba zaviriti u dušu. Ovo vreme to otkriva. Otkriva nas. Izolovane. Ogoljene. Kakvi smo bez afirmacija u društvu. Kakvi smo sami sa sobom. I to mi prija.
Prija mi promena. Što će to sve proći.
Našminkala sam se. Uzela sam svoju kutiju sa šminkom, koje ima baš malo. Skoro sve sam upotrebila. Puder u kamenu, rumenilo, braon olovku za oči, plavu olovku za oči, plavu senku tamniju, pa svetliju ispod obrva, pa krem sjajnu. Maskaru nemam. Istekao joj rok pa sam je bacila. Ali imam sjaj za usne. I poslala sam poljubac samoj sebi u ogledalo. Nisam se našminkala već godinu i po. Od kako sam je rodila. Nekako mi je to farbanje. Kako sam postala Mama, tako sam zbrisala maske i farbe sa lica. Postala više ja. Nisam se ni sada našminkala. Ali sam zamišljala kako jesam. Možda ću nekad ponovo. Onako, više šmekerski, ne svakodnevno.
Šta nam je sve ovo još pokazalo. Negde na svetu izbije bolest, prenosi se od jednog do drugog organizma. Živi. U početku gleda ko smo, uglavnom da smo siromašniji nego bogatiji, da živimo pre u lošijim uslovima, nego u boljim. A onda kasnije, to više nije važno. Ne gleda ko smo, gde smo. Da li živimo u jednosobnom ili četvorosobnom stanu, kući ili kolibi. Postajemo jedno. Jedno veliko telo, jedan organizam.
Razmišljam, imam toliko stvari za uraditi, eto prilike! Za početak, da pišem… Koliko puta nemam vremena za to i uvek nekako padne dole na listi to-do prioriteta… Onda, da ulepšem, produbim, proučim neke stvari… Toliko toga - ajurvedski pristup telu, meditacija, joga svaki dan, trčanje, sređivanje terase i cveća...Da plešem flamenko, ole!
Jednom ću pričati unucima, akobogda, kako jednom Baka Kiki nije mogla da izađe iz stana 84h zato što je država zabranila. I niko nije smeo da ide nigde, samo da bude kod kuće. Pitaće me sigurno nešto, kako zašto. A ja se neću sećati. Ili ću im ispričati neku priču, svoju, izmišljenu, iz prošlosti, nostalgičnu. Reći ću kako mi je bilo lepo nekada, a nisam to znala, jer nekako uvek tako ispadne, kako je to nekad baš fino bilo…
Još smo se podelili. Oni koji šetaju kućne ljubimce kad smeju i oni koji idu u crkvu kad ne smeju. Njemu je to resentiman, što da blatimo ove što nešto rade a mi ne radimo, valjda i mi treba da radimo… Ove sa što štetaju decu nikozvanično ne pominje.
Šta sam zaključila svo ovo karantinsko vreme:
da nema dosta vremena,
da treba da kupimo mašinu za sudove,
da treba da udomimo psa,
da treba da živimo u kući sa dvorištem,
da treba da gajimo naše povrće i voće,
da sam se odaljila od prirode.
Jedno vreme smo odvajali papir, ambalažu, organiski otpad i ostalo je išlo u kantu za smeće. Organsko je bilo za kompost ( https://sharewaste.com ), ambalažu smo nosili u centar, a papir na fakultet gde se inače sakuplja i nosi na reciklažu. Od organskog smo prvo odustali, gospođici je bilo zanimljivo da viri u kantu na našoj maloj terasi, a gospodinu nije baš bio najugodniji miris. Meni je samo bilo dosta komplikovano odnositi kolima (?!) na dogovorenu lokaciju. Onda smo jedno duže vreme, sve do skora, išli do centra gde postoje kontejneri sa kesama ambalažnog otpada u gepeku, pored ostalih stvari koje bi vukli sa sobom počevši od kolica, stvari za bebu, ličnih ranaca i torbi i sl. Odustala sam od većine. Ne mogu da se borim, umorna sam, ali čekam bolja vremena. Ostao je samo papir kao nada da će jednog sutra osvanuti kontejneri za razdvajanje i recikliranje otpada ispred moje zgrade. Kakve veze ovo ima sa koronom? Ovo je vreme, doduše kao i svako drugo, ali je dobra pauza, da razmislimo o mnogim stvarima kada smo više usmereni na sebe i sopstveni život, kada treba razmisliti o resursima, o načinu na koji upotrebljavamo stvari, ili ih se rešavamo. Kako nešto može, a kako bi trebalo da može.
Šta bih radila da ih nema? Verovatno bih dugo sedela na terasi, puno čitala, slušala ptice, pila dosta čaja. I maštala da ih imam. Ljubav.
Rekli smo - ako se desi, desi se. I desilo se. Razmišljam gde da živimo, kako neću moći da sklopim celu prespavanu noć još možda 2 godine minimum, kako neću moći da spavam na stomaku, kako znam sad šta nas sve čeka, bar s jedne strane. Ju, kako život brzo prolazi, leti! A pomislila sam kako li je biti u drugom stanju tokom pandemije. Je l se više čuvaš, rizičnija si grupa, sediš kod kuće, nosiš stalno masku?
Kaže on - Kako će ovo da prestane? Neko će samo odjednom da proglasi prestanak vanrednog stanja? Od sutra? I šta se sad tu promenilo između danas i sutra? Gde je ta granica? Hm, ne. U stvari bilo je ovako. Jedan dan posle vikenda su najavili da će od ponedeljka moći da rade teretane i kladionice. Teretane i kladionice? Kladionice. K L A D I O N I C E. Više puta da ponovim da nam uđe pravo značenje i atmosfera reči i vrednosti u mozak. Ili bolje reći, da iz mozga izađu. Napolje u ovaj svet, pa da ga pokrenu, da ga prekroje u ono što verujemo, u zdravo, u ono što se nadamo, šta ljubimo…
Ovakav je raspored: tapšanje je u 20h. U 20.05h se lupa o šerpe, o druge stvari, pravi se buka, pušta se levičarska muzika, generalno se bude glasan. Onda u 20.30h idu oni neki što navijaju pa viču da su lopovi i šta sve ne. Ti su nekako najglasniji, imaju dozvolu i pravo. Kaže ona - sve bi ih ja ispendrečila i istukla, pa da vidiš! Koga, pitam. Pa ove u pola devet! A ja mislim, sve smo to mi, samo malo podeljeni - zahvalni i ponizni - ovi što tapšu, pa glasni i buntovni - budimo veru, preobraćemo ljude, glasno govorimo, pa onda ovi što se bune protiv ovih što se bune, i na kraju - ovi što ćute. Možda najviše.
Znaš kako bi trebalo? Trebalo bi da slavimo kad prođe. Što smo tu, što smo zdravi, što smo provodili svo ovo vreme više zajedno, što smo malo razmislili, možda razbistrili glavu, što se nismo poubijali...Ali verovatno nećemo. Tanano, lagano i glatko ćemo uskočiti u kancelarije, škole, vrtiće, kuće ponovo, ući u one naše stare rutine. Svaka čast onome ko uspe da zadrži fine, lepe stečene navike. To je jedno od najvrednijih stvari.
45 15 0 N, 19 51 0 E
2212062020
