...svugde sa sobom vodio još dok se nisi ni rodila…
Ne znam zapitaš li se nekada koliko dugo žive stvari. U stvari, koliko nas nadžive. Utonem tako u razmišljanje, koliko li je ovaj privezak stariji od mene, koliko li je samo ljudi sedelo na ovoj fotelji, a o sedištima vozova da i ne pričamo. Izgleda kao da imaju minimalno osamdeset godina i više! Čudno se osećam kada prepoznam na staroj maminoj fotografiji deo odeće koju imam u ormaru. Ili iskopam neku drvenu ogrlicu koja je tu od kada znam za sebe. Namiguje ona meni, a ja zaprepašćeno gledam - ko je tebe i kada napravio kada ovoliko dugo traješ?
Ponekada razmišljam i o punovekovnim zgradama, piramidama, crkvama, manastirima i mostovima koji se pružaju da spoje nespojivo. Izgledaju još moćnije kada pomislim koliko su tu bili pre mene i koliko će postojano biti tu posle. Nekada je to tužno, a nekada smiruje. Ta prolaznost.
Izvadila sam ključ iz brave. Osetila sam hladan metal u ruci. Zveckanje. Lift je stao, slaba svetlost iz hodnika zgrade uspela je da se probije i da obasja kožni privezak za ključeve. Bila je nacrtana mala mapa i pisalo je Thasos. Išli smo '98. na more. To je bilo ono vreme posle rata i nismo imali dovoljno para za letovanje, pa je za nas troje uja platio sve. To sam tek kasnije saznala. Nikada ne bih rekla da će privezak ostati u mojoj ruci, a da tvoje neće biti. To sam tek kasnije shvatila. Zalupila su se vrata od lifta. Bio je mrak. Požurila sam da otključam i uđem u stan.
45 15 0 N, 19 51 0 E
225605112014
listen to this
