Meni
U jednom od omiljenih međuprostora
ležim na toplom kamenu:
Kako se tako razlivaš po mom telu
kilometrima daleko?
Kako slučajnosti postaju
svakodnevnica?
Kako osetim šta i ti, nevidljive niti?
Onda odgovori postaju suvišni posle pitanja.
Tebi
Kada gde i kada postane sa tobom.
Čitaš mi nečije misli i onda pričaš mi svoje.
Slušaš. Promišljaš i sijaš. Uživam da posmatram.
Gde se sakupljaju svi ovi otisci tvojih prstiju
po mom telu? Kuda su pošli za tobom?
Oslušneš. Šapućem ti što ne razumeš.
I to je sada dovoljno bilo gde. Kao smešak,
namignuto desno oko, zagrljaj i poslati poljupci.
Njoj
Otisci ulica kamenčića
nestaju polako sa stopala.
Korak po korak.
Ona je tu. Osećamo. Postojana.
Dostojanstvena. Savršeno ušuškana
francuskom šumom.
Hiljadama godina kruni polako svoje zidove
uz vetar i rominjanje kiše.
Oblaci joj miluju vrhove.
Čini se, uvek je tu bila, i biće.
Nama
Svetli i traje dugo. Kao da je uvek bilo.
Obični smo dok šetamo,
spavamo,
gledamo se,
čitamo,
sanjamo,
crtamo,
maštamo,
dok vodimo ljubav…
Da ćemo miljama zajedno.
Pod istom krošnjom.
37 10 41 N 3 36 03 W
222812052017
