Gde ja to pripadam?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pripadam svetu koji poštuje životinje i biljke.
Pripadam tamo gde se stvari vraćaju na svoje mesto,
Gde se zajedno stvara nešto lepo, a korisno.
Pripadam tamo gde se reciklira, 
a dotrajalim stvarima se nađe druga namena.
Pripadam tamo gde se mašta,
Gde mirišu lipe u junu, petrovače u julu, 
a bagrenje se ne lomi. 
Pripadam mestu gde ljudi jedno drugome dobro žele,
Gde se osmesi ne skrivaju.
Pripadam tamo gde rastu vesela i bezbrižna deca.
Deca koja se igraju na ulici, 
bez telefona, zvučnika i tableta.  
Sa gitarom i klavirom. 
Pripadam svetu gde se čitaju bajke,
Tamo gde se uspavljuje uz knjigu i pesmu. 
Pripadam tamo gde miriše more i letnja zora. 
Pripadam onamo gde škripe tragovi u čistom snegu.
A gde leto bose noge rosom miluje. 
I pripadam tamo gde može da se hoda bos. 
Tamo negde gde možeš od vazduha da se nadišeš,
A u Dunavu možeš da plivaš. 
Pripadam tamo gde se štedi ne zbog novca, nego zbog prirode. 
Tamo gde je lepo prvu kašiku jela sipati drugome. 
Pripadam mestu na kojem me ptice ujutro bude, 
A sove noću uspavljuju. 
Pripadam tu gde smo zdravi, a od starosti umiremo. 
Pripadam onamo gde se vozi bicikl.
Pripadam toj zemlji koja nema granice,
Gde politika ne slama srce, mozak i telo. 
Pripadam tamo gde težimo da svet bude bolji. 
Tamo gde se pleše i vežba,
O umetnosti i problemima otvoreno priča. 
Pripadam tamo gde ne moraš da se bojiš drugoga.
Pripadam mestu koje cveta i voli,
U kome mir ne mora da se traži. 
Pripadam tamo gde se noću vide zvezde.

Pripadam tu.

Samo još

Ne znam

Gde je 

To.

Ako

Znaš ti

Ili

Neko

Molim te 

Mi javi. 

 

45 15 0 N, 19 51 0 E

222210062022  

Decembar

 U telu mi se razliva inspiracija,

Dugo čuči već.

Po stanu noću hodam bosa,

Topli decembar. 

Ona sedi i čeka neki novi dan,

Neki novi svet.

Nema je i lepa, zbunjena i usamljena,

Neće da izađe.

Umesto toga umor, nemir i kolač - 

Instant sladak i razočaravajuć.

Svi koji su imali maštu, zaćutali su.

Lepe se na postojeće oglasne table.

A oni koji stoje, ne vijore.

Možda govori više ne vrede,

Možda pesme ne pomažu.

Da ne stisneš zube i ne ideš dalje. 

To nije tvoj put, nije ni moj.

Gledam plavi kamion, i roze vozilo,

Drvenog konjića.

Nismo mi sami tu došli.

Nismo nikada sami.

(Ovo je ono što hoću da kažem.) 

Kao preludijum za san, posle za dan, 

Miris medenjaka i porodicu. 

45 15 0 N, 19 51 0 E

233721122019

Ode pesma zamalo...

Slušam škripu ruke u jastuku dok pomeram lepezu.

Dve glavice jedna pored druge. 

Jedna veća i druga manja. 

Jedna mi ne da da skinem ogrtač spavaćice. 

Druga pijačica, vuče mi bradavicu. 

Gde bih bila bez njih. 

Daleko, daleko. Putovala. Tražila ih naokolo svuda. 

Živela srećno neispunjena. 

Na terasi u sumraku šušti kesa sa esejima.

Došlo je do greške. 

Vadim zaglavljena zrna kukuruza iz zubi. 

Komarci nas piju. 

Ode pesma zamalo…

45 15 0 N, 19 51 0 E

205117062021